Kao mladi arhitekta na početku karijere, Nešić u renomiranoj urbanističkoj instituciji zatiče već uveliko uhodan tim stručnjaka, pod rukovodstvom dugogodišnjeg direktora Miloša Savića, koji je iza sebe već imao značajna i kompleksna urbanistička ostvarenja koja su iz osnove promenila urbano lice Novog Sada tokom druge polovine 20. veka. Nešić se uključuje u nastavak projektovanja razvoja već započetog Novog naselja koje je bilo svojevrsna labudova pesma tzv. usmerene stambene izgradnje pod državnim patronatom tokom poslednje decenije socijalističkog društvenog uređenja. Pored više urbanističkih planova na kojima Nešić radi ističu se tri koja su u potpunosti izvedena i vezana su za proces zaokruživanja tog stambenog naslja – Novog naselja IV (1985; 1986-1991), Novo naselje V (1987; 1989-1998) i Savina (1992). Na arhitektonskoj relizaciji ovih planova radilo je više poznatih novosadskih arhitekata.
Odlazeći, ili pak bežeći od urbanizma koji je dobio jednu sasvim novu dimenziju u postsocijalističkom periodu, Nešić započinje projektansku karijeru osnivajući sopstveni biro (1995). Kao što ni društvena situacija nije bila regularna tako je i na arhitektonskom tržištu vladala potreba za skoro isključivo tzv. stambeno-poslovnim zgradama finasiranim od stambenih zadruga i privatnim kapitalom. Nešićevi objekti iz tog vremena govore o arhitekti koji želi nove prostore izraza, mada deluje racionalno, odgovarajuće vremenu i okolnostima. Sa samog početka devedesetih godina potiče jedan od ranijih Nešićevih projekata za stambeno-poslovni objekat (Radnička 45) gde autor pokazuje da se i na takvu vrstu arhitektonskog zadatka može odgovoriti na estetski način, upotrebom likovnih detalja, novim tretmanom i upotrebom savremenih materijala. Elegantna ugaona višespatnica, pažljivo oblikovana u kombinaciji opeke i belih zidnih površina, brzo se i nenametljivo uklopila u okruženja. Nedovoljno primećen Nešićev objekat Farmaceutskog fakulteta (1998), smešten u okviru kompleksa novosadskog Kliničkog centra, bio je istinski arhitektonski omaž međuratnoj internacionalnoj moderni.
Oslobođenje Nešićevog arhitektonskog rukopisa došlo je u trenutku kada i sam postaje investitor a potom i direktni učesnik u svim, uvek veoma složenim, procesima izgradnje. Malo je arhitekata dobilo priliku ili, tačnije, uz mnogo napora i truda došlo do nje, da projektuje i gradi nekoliko susednih stambenih objekata sa poslovni prizemljima, koji, svi zajedno, čine jedan poseban urbanistički blok. Proces nastanka ovog jedinstvenog urbanog i arhitektonskog bloka započet izgradnjom zgrade na uglu ulica Stevana Musića i Radničke, trajao je okvirno od 2002-2015. kada je okončan poslednji objekat u nizu, smešten do Zavoda za zaštitu prirode Vojvodine, koji je projektovao Nešićev kolega i veliki prijatelj arh. Natko Marinčić (1941-2004). Stvarajući poseban arhitektonski blok unutar stare međuratne Radničke ulice, Nešić je ovu neobičnu pa i istorijsku priliku iskoristio na originalan način. Kada se ovom bloku, pridoda i Nešićev objekat iz protekle decenije postavljen u neposrednoj blizini, dobijamo jedinstven, autorski rukopis materijalizovan kroz pet originalnih graditeljskih dela smeštenih na obodima raskrsnice u širem gradskom jezgru, na par stotina koraka od obale Dunava.
Nešićeva jedinstvena tetralogija otpočinje objektom na uglu Stevana Musića i Radničke ulice (2002), ključnoj poziciji čitavog okruženja. Zgrada je odmah po izgradnji dobila nepodeljene kritike stručne i najšire javnosti kao jedan od prvih visokoestetiziranih projekata za stambene zgrade. Na novosadskom Salonu arhitekture osvojila je nagradu za najuspešniju realizaciju. Upotreba opeke, ovoga puta u kombinaciji sa staklom i metalom, kao i ukupno oblikovanje, od visokog prizemlja do modern koncipiranog krova, većinu korisnika i posmatrača suočava sa lepotom detalja savremene arhitekture. Sledeća zgrada je pozicijom bila predviđena za nastavak stambenog bloka (2007), uzdržana u arhitektonskom izrazu. Savremena materijalizacija objekta postavljenog na kraju bloka prema Bulevaru cara Lazara (2012) donela je nove estetske kvalitete a atraktivna pozicija je iskorišćena nenametljivo ali vizuelno dopadljivo. Već iste godine zgrada je na Salonu arhitekture proglašena za najuspešnoje realizovano arhitektonsko delo. Poslednji objekat kojim je Nešić zaokružio blok je interpolacija prema Zavodu (2015), kao efektni završetak ove arhitektonske tetralogije. Svestan svih ograničenja koje pred sobom postavlja zadatak projektovanja stambeno-poslovne zgrade, Nešić uspeva da svoje objekte obogati suptilnim likovnim pristupom i originalnim tretmanom fasada. Jedinstvena graditeljska celina u Radničkoj ulici pripada samom vrhu savremene novosadske i srpske arhitekture.
(Vladimir Mitrović)