Bilo da se penju, silaze ili obilaze, urbani hakeri imaju želju da istinski iskuse grad kakav jeste, oni otimaju nedostupne vizure grada od moćnih i dele ih sa siromašnima.
Urbani gerilci postoje već neliko godina mada im se tek nedavno posvetila veća pažnja. Neki od njih su postali ektremni i nazvani urbanim hakerima – ljudima koji uživaju u adrenalinu stvorenom dok se probijaju u nedozvoljene, napuštene, tajnovite I delove grada u kojima je ograničen pristup.
Većina urbanih gerilaca pokušava da otkrije slojeve grada (posebno šta je iza, ispod, iznad onoga) što obični šetači nemogu da dožive. Preko vrhova mostova i visokih solitera do podzemnih kanalizacionih kanala njihove ekspedicije nastoje da sklope potpunu sliku grada kroz nepovezane linkove, multi dimenzionalnu istoriju i celokupnu složenost velikih svetskih metropola. Kasnije svoje fotografije jednostavno objavljuju preko interneta.
U poslednjih nekoliko meseci ova urbana gerila postaje sve drskija u drskija u kršenju zvaničnih demarkacija imedju javnog i privatnog prostora u Londonu. Čak je i bizaran sudski spor pokrenut protiv dvanaest urbanih gerilaca koštajući britanske poreske obveznike ogroman novac. Nema sumlje da je TfL (Transport for London) sa pravom ljut što im njihovi tuneli i napuštene metro stanice postaju mesta ludorija urbanih alpinista, Ovi ’uljezi’ nisu povredili nikog i nisu naneli nikakvu štetu, pa ipak policija je neke od njih pretukla. Pretpostavljamo da je agresivnost autoriteta ustvari znak dublje nervoze gradskog zivljenja.
Najveći deo svog života Englezi se ponašaju predvidivo, šetaju se gde se sme a stoje podalje od mesta gde se ne sme. Kao i u svakom većem gradu bilo gde u svetu kretanja u Londonu su predodredjena i propisana. Iako londonci pa i svi ostali stanovnici velikih gradova misle da imaju slobodu kretanja, istina je da je veliki deo našeg kretanja i putovanja kroz grad po komercijalnim uticajem. Kroz grad se krećemo da radimo i zaradimo ili da kupujemo i potrošimo. Grad postaje sve više komercijalna podloga za dinamiku ekonomskih sila.
Bilo da se penju, silaze ili obilaze, urbani hakeri imaju želju da istinski iskuse grad kakav jeste, oni otimaju nedostupne vizure grada od moćnih i dele ih sa siromašnima.
Urbani gerilci postoje već neliko godina mada im se tek nedavno posvetila veća pažnja. Neki od njih su postali ektremni i nazvani urbanim hakerima – ljudima koji uživaju u adrenalinu stvorenom dok se probijaju u nedozvoljene, napuštene, tajnovite I delove grada u kojima je ograničen pristup.
Većina urbanih gerilaca pokušava da otkrije slojeve grada (posebno šta je iza, ispod, iznad onoga) što obični šetači nemogu da dožive. Preko vrhova mostova i visokih solitera do podzemnih kanalizacionih kanala njihove ekspedicije nastoje da sklope potpunu sliku grada kroz nepovezane linkove, multi dimenzionalnu istoriju i celokupnu složenost velikih svetskih metropola. Kasnije svoje fotografije jednostavno objavljuju preko interneta.
U poslednjih nekoliko meseci ova urbana gerila postaje sve drskija u drskija u kršenju zvaničnih demarkacija imedju javnog i privatnog prostora u Londonu. Čak je i bizaran sudski spor pokrenut protiv dvanaest urbanih gerilaca koštajući britanske poreske obveznike ogroman novac. Nema sumlje da je TfL (Transport for London) sa pravom ljut što im njihovi tuneli i napuštene metro stanice postaju mesta ludorija urbanih alpinista, Ovi ’uljezi’ nisu povredili nikog i nisu naneli nikakvu štetu, pa ipak policija je neke od njih pretukla. Pretpostavljamo da je agresivnost autoriteta ustvari znak dublje nervoze gradskog zivljenja.
Najveći deo svog života Englezi se ponašaju predvidivo, šetaju se gde se sme a stoje podalje od mesta gde se ne sme. Kao i u svakom većem gradu bilo gde u svetu kretanja u Londonu su predodredjena i propisana. Iako londonci pa i svi ostali stanovnici velikih gradova misle da imaju slobodu kretanja, istina je da je veliki deo našeg kretanja i putovanja kroz grad po komercijalnim uticajem. Kroz grad se krećemo da radimo i zaradimo ili da kupujemo i potrošimo. Grad postaje sve više komercijalna podloga za dinamiku ekonomskih sila.
Krećući se kroz London velika većina nas je okružena objektima u koje ne možemo ući i zidane ograde koje ne možemo preskočiti. Jedni objekti su nam zabranjeni jer ne posedujemo novac, dok su nam drugi nedostupni jer nemamo moć. Kapitalistički grad obećava mnogo ali izgleda da pruža malo. Upravo urbani alpinisti skreću pažnju na to koliko je fizički i komercijalno naša urbana egzistencija oskudna.
Moje lično iskustvo je da je zaista teško pokrenuti Londonce da izadju iz svoje ‘bezbedne’ zone. Većina gradjana je jednostavno suviše umorna od tog svakodnevnog i dugog putovanja kroz London.[1] Ali mi stanovnici ne moramo da idemo tako predaleko kao urbani alpinisti i penjemo se na ‘nedozvoljene’ objekte, ali bi trebalo da smo u mogućnosti da posetimo mnogo više od turističkih atrakcija i gradskih parkova. Cela priča oko urbane gerile nije samo značajna sa materijalnog stanovištva gde nam se pružaju fizički obrisi i interesanti volumeni. Ona je značajna i na nekoliko drugih nivoa: ljudskih prava, psihologije, demokratije i filozofije.
Bilo da se penju, silaze obilaze, urbani partizani imaju želju da istinski iskuse grad kakav jeste, radje nego da se zadovolje sa onim gradjevinama za koje se mora platiti ulaznica. Kao ubani revolucionari oni otimaju nedostupne vizure grada od moćnih i dele ih sa siromašnima.
Šta je čak mnogo interesatnije u ovom sudskom sporu jeste da je jedan od optuženika cenjeni akademik sa Oksforda (Dr Bradley Garrett) čija je doktorska teza upravo o urbanim hakerima. On je nedavno publikovao knjigu (Explore Everything) u kojoj preispituje značaj urbanih hakera kao subkulturnu aktivnost i kritiku sve više limitiranih gradova. Ne treba ni da vam kazem da je TfL pokušao da spreči štampanje, pokazujući svoju upornost u blokiranju istraživačkog rada koji po svemu sudeći prevazilazi granice koje mu se prvobitno mogu dati.
Iako smo svedoci sve većeg priliva stranog kapitala: kineskog, arapskog i do nedavno ruskog pojam javne povrsine Londona sve vise erodira (pa šta onda mi u Srbiji da kažemo) Prostorni hakeri nam očigledno govore šta se desi kada se prava poseda malko naruše.
Najjači razlog koji se navodi u sudskom sporu je baziran na gradskoj sigurnosti. Uplitati se u kablove razvodnih stanica, podzemnih bolničkih hodnika, mreže podzemne kanalizacije i publikovanje fotografija u javnost nudi ideje onima koji imaju zle ciljeve. Teroristi pre imaju cilj da ubiju što više ljudi i galvaniziraju medije pre nego da se ušunjaju u napušete objekte. Poslednji teroristički napad u Londonu se desio u običnom autobusu u metrou u špicu gužve.
Britanska javnost je i dalje podeljena. Dok jedni ne odobravaju drugi se trude da ukazi na značaj urbanih gerila. Visoko u vazuhu ili duboko u zemlji oni nam nude značajnu uslugu podsećajući nas da grad treba da pripada njegovim stanovnicima i da većina ako ne svi prostori treba da su nam dostupni.
Svaki članak o arhitekturi je uskraćen za jedno lično prostorno iskustvo. Pisati o arhitekturi i urbanizmu nije isto kao posetiti objekat/grad, prošetati prostorom i upiti atmosferu filtriranu našim prethodnim individualnim iskustvima. Isto tako je teško preneti pisanom rečju entuzijazam i uzbudjenje ovih urbanih alpinista stoga predlažem: popnite se na stolicu, prosetajte po internetu, zaustavite na sajtu Steve Duncan – zavalite se u fotelju i pogledajte njegov web undercity.org i video “What I’ve Learned From Exploring Sewers” na TEDx Phoenixville (2012). Zatim slopite oči i smestite se u doboke uglove vaše mašte i prepustite vašem ličnom urbanom planinarenju.
Ako vam to nije dovoljno i zainteresovani ste za više i dublje koorinate uvek imate mogućnost da i sami postanete urbani alpinista, popnite se na najvišu zdradu u svom kraju, otkrijte tajne svog podruma, provirite kroz neku ogradu, ili jednostavno šarmirajte nekog kranistu na gradilištu da vas ugosti u svojoj kabini. Za ovo vam nije potrebna alpinistička oprema već samo inicijativa i želja. Nije neizvodljivo, govorim vam iz sopstvenog iskustva. Naravno vodite računa da ne upadnete u neke nevolje kao londonski gerilci. Ja često pisem o tome kako ne smemo prestati da se ‘igramo’ kada porastemo. Ovo je izgleda još jedna u nizu ideja kako da se ‘poigramo’ iako smo veliki. Budite radoznali, raspitujete se i budite hrabri da uradite nešto novo i neobično u svom urbanom okruženju, videćete uživaćete. Svaki grad i urbani prostor ima mnogo više da pruži od onoga što nam se nudi kao pasivnim posmatračima.
Za kraj imam potrebu da podelim sa vama jedan email koji sam nedavno dobila i koji mi se čini jako prikladan. Prosudite sami zasto.
Recimo da imate kavez s pet majmuna.
U kavez obesite bananu na užetu i ispod nje stavite stepenice. Za kratko vreme, jedan će se majmun početi penjati stepenicama da dohvati bananu.
Čim stane na prvu stepenicu, poprskajte sve majmune hladnom vodom. Nakon nekog vremena drugi majmun će se pokusati popeti, ali učinite isto – sve majmune polijte hladnom vodom.
Rezultat će biti da kada se slijedeci majmun poželi popeti stepenicama, ostali majmuni će ga pokušati sprečiti iako ih više necete polivati hladnom vodom.
Udaljite jednog majmuna (od prvih pet) iz kaveza i umesto njega stavite drugog. Novi majmun vidi bananu i želi se popeti stepenicama. Na njegov užas, ostali majmuni ga napadnu. Nakon što jos jednom pokuša i bude napadnut, novi majmun zna da ukoliko se pokuša popeti stepenicama, bit će napadnut.
Nakon toga, udaljite jos jednog od prve grupe majmuna i zamenite ga novim majmunom. Drugi pridošlica će krenuti ka stepenicama i opet biti napadnut.
Prvi pridošlica se pridruzuje kazni sa entuzijazmom.
Udaljite i trećeg originalnog majmuna i stavite novog. Novi će krenuti ka stepenicama i biti napadnut. Dva majmuna od četvorice koji ga tuku nemaju pojma zašto im nije dopušteno penjati se stepenicama niti zašto sudeluju u premlaćivanju posljednjeg pridošlice.
Nakon što zamenite i četvrtog i petog majmuna iz prve grupe, svi majmuni koji su ikada bili poliveni hladnom vodom biće zamenjeni i nijedan od njih neće više biti u kavezu. Ipak, niti jedan majmun kojeg ste naknadno stavili u kavez se više neće približiti stepenicama da dohvati bananu. Zašto? Jer je tako oduvek bilo u kavezu. Na taj način dolazi do indoktrinacije i onoga što zovemo društveno prihvatljivim ponašanjem, kulturom. Novi majmuni nemaju pojma zašto se ponašaju tako kako se ponasaju, ali ZNAJU da se tako moraju ponašati.
[1] Moja prijateljica koja zivi u siren delu London a radi u centru grada, odbija da preko vikenda dodje u centar pa bilo to I kafa sa najboljom prjateljicom)
Tekst: Slavica Mirović, UK