Teskt: Aleksandar Bede
Arhitektonski par Sibin Đorđević i Milena Stanković Đorđević su jedni od stvaralaca koji su pomenuti u materijalu DaNS-ove izložbe Fokus na modernizam: Arhitektura Novog Sada 1950-1970, proletos prikazane u Novom Sadu. Izložbom se htelo osnažiti novo viđenje nasleđa jugoslovenskog modernizma u gradu kao ravnopravnog kulturnog sloja u urbanom prostoru Novog Sada, a u kom Đorđevići svakako zauzimaju jedno od ključnih mesta. Ovim tekstom sam hteo da to njihovo mesto dodatno istaknem, kako zbog ličnog angažmana u istraživanju njihovog zajedničnog života i rada, tako i zbog činjenice da takvog osvrta na njih u časopisu DaNS još nije bilo od kada su oboje preminuli (Sibin 2013. i Milena 2015. godine, oboje u Štutgartu).
Sibin i Milena su pripadali prvoj posleratnoj generaciji koja je upisala Arhitektonski fakultet u Beogradu 1945. godine. Tamo su se i upoznali, a ubrzo nakon diplomiranja 1950. i venčali i krenuli sa radom. U Novom Sadu, gradu odakle je bila Milenina porodica, su završili 1953. i tu su u narednih desetak godina izveli neke od najprepoznatljivijih objekata koje vezujemo za jugoslovneski modernizam u gradu. Jedan od najsloženijih projekata jeste urbanističko rešenje za novi kampus Univerziteta u Novom Sadu, čija je realizacija započeta sa zgradom Poljoprivrednog fakulteta. Oba ova projekta su stvorena neposredno nakon Sibinovog povratka sa studijskog boravka u Francuskoj 1954. godine, na koji je poslat zahvaljujući stipendiji novosadske opštine, a zarad upoznavanja sa najaktuelnijim svetskim tokovima u procesima urbanizacije i modernizacije tadašnje Francuske. Ovakva direktna primena naučenog od strane arhitekte i „otplaćivanje“ uloženog od strane lokalne zajednice u svoj stručni kadar je primer dakelovido zamišljenog projekta kog bi u današnjem sistemu bilo mnogo teže sprovesti. Nešto razvijenija arhitektonska tema započeta Poljoprivrednim fakultetom se pojavljuje u Sibinovom projektu za poslovnu zgradu na Bulevaru 23. oktobra 69 (danas Bulevar Oslobođenja), realizovanu 1957-1959.
Ubrzo po dolasku u Novi Sad, Sibin i Milena su imali priliku da projektuju zgradu u koju će se potom useliti i gde će i raditi. Naime, stambeno-poslovna zgrada pored Banovine, na Bulevaru Maršala Tita 18 (danas Mihajla Pupina), projektovana 1953. a realizovana do 1957, je takođe udomila Atelje „Plan“, arhitektonski studio čiji je po osnovanju Sibin bio direktor, a u kom je i Milena radila. Atelje se nalazio na poslednjem spratu stambenog bloka objekta, u prostorijama sa pogledom na Dunavski park koje su namenski projektovane za tu namenu. Projektovali su još nekoliko stambenih zgrada u centru grada (Milete Jakšića 2a i 3, Vase Stajića 24, Ilije Ognjanovića 12-14), te posebno istaknutu dvojnu vilu u ulici Vojvođanskih brigada 12. Ove projekte je uglavnom Milena potpisivala, što je slučaj i sa novom zgradom Skupštine grada (tada Sreskog narodnog odbora) u ulici Žarka Zrenjanina (1958-1960). Na nju se nadovezuje niz poslovnih i administrativnih zgrada duž Bulevara Mihajla Pupina koje je projektovao Sibin. Od ostalih javnih objekata se još izdvaja i Hotel Park (1959-1962), koji je trebalo da uključuje i dodatni blok sa javnim kupalištem koji nikada nije izveden.
Putem ličnih kontakata sa prijateljima-arhitektima iz Zapadne Nemačke, Sibin i Milena su prihvatili ponudu za posao u Štutgartu, gde su se preselili 1963. godine, zajedno sa ćerkom Majom. Iako je to trebalo da bude privremeni angažman, oni su tamo zauvek ostali, radivši u Pokrajinskom zavodu za projektovanje (Staatliches Hochbauamt Esslingen, kasnije preimenovanom u Staatliches Hochbauamt II Stuttgart). Njihova nemačka karijera se od jugoslovenske razlikovala i po tome što su ostali u potpunoj anonimnosti, usled nemačkog zakona da javne projekte potpisuju institucije a ne odgovorni projektanti. Ova okolnost je dosta odudarala od njihovog pređašnjeg statusa u Novom Sadu, gde su, iako su takođe radili za državu, imali puno autorstvo nad projektima, pa čak i pažnju lokalnih novina koji su pratili realizaciju pojedinačnih objekata. U svakom slučaju, projektovali su niz javnih objekata uglavnom po mestima u okolini Štutgarta, kao što su: Škola sa internatom za decu oštećenog sluha Nürttingen (1965-1970), Dom za siročad Esslingen (1968-1970), Viša pedagoška škola Esslingen (1972-1979), Poreska uprava Schorndorf (1973-1975), te Viša stručna škola Nürttingen (1979-1985). Penzionisali su se osamdesetih godina, a sa arhitektonskom profesijom je nastavila njihova ćerka Maja Đorđević Müller, zajedno sa suprugom Siegfriedom Müllerom i privatnom birou mdm Architekten u Štutgartu.
Moja epizoda sa Đorđevićima započinje odlaskom na tromesečni rezidencijalni boravak u Akademiju Schloss Solitude u Štutgartu, na jesen 2013. godine. Čuvši gde idem, Vladimir Mitrović, autor monografije Arhitektura XX veka u Vojvodini, koja sadrži i neke od njihovih projekata, me je zamolio da sa sobom ponesem jedan primerak te knjige za Đorđeviće. Po dolasku u Štutgart, i pozivanju njihovog kućnog broja, saznao sam da je Sibin preminuo nekih mesec dana pre toga, te je knjiga u neku ruku stigla prekasno. Ali tada sam upoznao Milenu i kroz nekoliko narednih susreta u njenom domu smo odlučili da sistematski prođemo kroz njihovo stvaralaštvo, pa sam se u Štutgart vraćao i naredne godine kako bih dodatno intervjuisao Milenu i obišao objekte na terenu. Rezultat je dvojezična knjiga koju sam objavio u novembru 2015. u okviru mog angažmana na Akademiji Schloss Solitude, pod nazivom U paru za društvo: Arhitektura Sibina Đorđevića i Milene Stanković Đorđević. Od inicijalne ideje da se uradi prava monografija o Đorđevićima, usled brojnih anegdota Milene o njihovom životu i radu knjiga je poprimila ton lične priče, koja sa sobom donosi mnoge uvide o stvarnosti arhitektonske profesije u kontekstu jugoslovenskog socijalizma o kom se danas možemo samo posredno informisati. Tu bih posebno istakao njihovu stalnu praksu zajedničnog rada na svim projektima, zbog čega je u nekim slučajevima nezahvalno govoriti o pojedinačnom autorstvu nad objektima. Otuda i naslov knjige.
Na žalost, ova knjiga je za Milenu stigla prekasno, jer je ona preminula u junu iste godine, u 90. godini života. Povodom objavljivanja knjige, na Akademiji Schloss Solitude sam tada imao priliku da postavim i izložbu o stvaralaštvu Đorđevića, po prvi put prikazanom lokalnoj sredini. Sada preostaje da se jedna takva izloba prikaže i u Novom Sadu, a Fokus na modernizam je bio otvaranje tog poglavlja. Novi Sad posebno duguje Mileni pravo zaokruživanje istorije, jer je Društvo arhitekata Novog Sada 2000. godine svoje najveće priznanje za životno delo u arhitekturi – Tabakovićevu nagradu – dodelilo samo Sibinu, uprkos pomenutoj činjenici da su uvek stvarali u paru. Odluka tadašnjeg žirija i dalje lebdi nad DANS-om kao nasleđe sa kojim ćemo se morati suočiti i preuzeti odgovornost za ispravljanje nepravde kako prema Mileni pojedinačno, tako i prema Mileni i Sibinu kao stvaralačkom entitetu.
(Tekst je izvorno objavljen u 82. broju časopisa DaNS)